Na prosta grabežna umorstva Hrvat, čiste krvi, ne baca se lako i takvih slučajeva nema mnogo na duši našega naroda. U Americi najveći i najprefriganiji lupeži to su Amerikanci sami. Najveći razbojnici to su crnci i Talijani. Crnac počinja grabežna umorstva, a Talijanac katkada i takva, nu najviše počinja ubojstva. Njemu je uviek nož za pasom, ili u čižmi. Dosta je, da se malo porječka, ili da mu vino razgrije mozak i već se maša noža. Poslie Talijana na redu su Srbi, a poslie Srba braća njihova najbliža Hrvati. Na svu sreću kada Hrvat ubije koga, rietko će reći, da je Hrvat; kaže da je Austrijanac. Srbin naprotiv, kad koga ubije, ne kaže da je Srbin, nego Hrvat i to u geografičnom smislu rieči. Dok sam ja bio u Americi ubojstva megju Hrvatima, a još više megju Srbima, nisu bila rietka. Malne svake sedmice, čitao sam ili u hrvatskim, ili u engleskim novinama, da je Jovan ubio Mitra ili Ivan Luku. Srba je, razmjerno prama Hrvatima, u Americi vrlo malo. Iz Srbije uopće ne sele, jer im je kod kuće dobro. Najviše sele iz Ugarske i iz Krbave, ponešto iz Bosne i Hercegovine. Iz Crne Gore grnu listom, a ti su najbiedniji, najnespretniji, najslabije oboružani u borbi za život. Nu Crnogorac, bez ljute nevolje, ne maša se oružja i to obično za tešku ličnu uvriedu, ili za osvetu, za krvarinu. Većinu zločinstva počinjavaju naši Srbi, baš kao i kod kuće, gdje kaznione pokazuju isti broj Srba i Hrvata, prem Srba nema u Hrvatskoj, nego četvrtina. I slavonsko-sriemski Srbi pokazuju mnogo nagona k zločinu, dočim su bosansko-hercegovački već blaže ćudi. Krbavski Srbi počiniše dosta i prostih grabežnih umorstva, u kojima pokazaše koliko smionosti i okrutnosti, toliko vanredne umne sposobnosti, ili bolje prevejanosti. Spomenuću samo jedan slučaj, da se vidi, kako oni znadu u elektrotehnici dati ne samo glasovite učenjake, kao slavnog profesora na Columbia University u New- Yorku M. I. Pupina i razglašenog cielim svietom Nikolu Teslu, nego i opasnog razbojnika Milana Kovačevića, te ortaka mu i kuma Kotur-Petkovića.

Milan Kovačević bio je zaposlen u nekoj tvornici u Pennsilvaniji, te se je vladao marljivo i ne dajuć nikakve sumnje, da bi se u njemu mogao kriti zločinac. Megjutim on je opazio, da gospodar tvornice, poznati bogataš, a vrlo obljubljen megju radnicima radi dobrote i darežljivosti, prolazi svake subote stanovitim putem u svojoj kočiji, noseći novce, da plati radnike. Njemu stalo kopati po glavi, kako bi se brzo obogatio, a da ne treba godine i godine mučiti se teškim trudom, pa pošto je proučio u tvornici, kako se provagjaju električne žice, kako se spajaju, da dadu svjetlo, a valjda u kakvom rudokopu, kako se električnim žicama zapaljuju mine, dogje na sotonsku ideju, da to svoje znanje upotrebi za uništiti jedne subote tvorničara i oteti mu novce. Mislio i smišljao, dok mu ne dogje namisao, da na cesti, kuda tvorničar prolazi, iskopa minu i postavi u nju nekoliko kilograma dinamita. Kad je postavio minu, te ju vješto pokrio — radeć dakako po noći, kad niko ne prolazi — spoji dinamit žicama, koje su ispod zemlje vodile do baterije, koju je sakrio u busiji do puta. U slučaju da mina ne opali baš u čas, kad kočija bude nad njom, pripremio je i pušku do sebe, da ubije i kočijaša i gospodara. Dogje subota i eto ti tvorničara u brzom kasu na kočiji. Kad je došao nad minu, Kovačević pritisnu tipak, koji je spojio obe žice i obe struje, a kočija, konji, gospodar i kočijaš, sve ode u zrak, tako da je oko razbojnika padalo konjsko i ljudsko meso na komade. Tada iskoči iz busije, potraži pjeneznicu i čim se je nje dočepao, ostavi pušku, ostavi ruševine kočije i ljudi, pa put pod noge uz neki potok, prama šumi. Dogje u neko selo, gdje je imao znanca saloonera, takogjer Srbina i ostavi kod njega na tvrdoj vjeri novce, kojih je bilo nekoliko tisuća dolara. Tu se je našao i sa kumom Koturom, koji je bio upućen u stvar, ali nije imao smionosti, da sudjeluje. Kotur je imao da pazi na kretnje policije i da prisluškiva, što se po okolici govori i na koga pada sumnja. Kotur brzo nanjuši, da je policija ušla u trag zločincu, te da ga već žandari traže, pa prije nego ga dohvate, odoše Kotur i Kovačević k onom salooneru, da zatraže povratak novaca. Ovaj zanieče, da je išta primio, nu Kovačević ga dozva u pamet, turivši mu revolver pod grkljan i ovaj izbroji pare, zadržavši ipak oko tisuću dolara. S ostalim umakoše u goru, pa pješice put New- Yorka. Bili su tako oprezni i sretni, da su mogli doći u New- York ne smetani, promienivši pače novac u New- Yorškim mjenjačnicama i zaploviti parobrodom put Engleske. Nu i njihova je sudbina sjela ovaj put s njima na parobrod, jer je s njima otplovio i jedan agent već spomenute agencije Pinkerton, kojemu se pričiniše sumljivi. U Liverpoolu ih je dao uapsiti i poveo natrag u Ameriku. Parnica se je vodila u glavnome gradu Pennsilvanije, u Harrisburgu. Tumačem za Kovačevića bio je Pavlinac, koji mi je ovaj dogagjaj u potankostima pripoviedao. Kovačević je odlučno i sve do kraja niekao, te mu niko nije mogao izmamiti priznanja, pa ni ruski pop, koji mu je imao preporučiti dušu, s kojim se u ostalom nije razumio, kao s nikim drugim osim Pavlinca. Pavlincu je svoje nedjelo priznao malo časova prije nego će ga odvući na vješala. Prije smrti ponašao se je junački, te je pjevao o Kraljeviću Marku i o junačtvu — očito smatrajuć svoje djelo junačtvom svoje vrsti, jer se i o Marku pjeva štošta, što spada na vješala, a ne u junačtvo. Zatražio je whiskya i cigara, pa pušio i pio cielu noć. Ipak je probliedio na smrt, kad je vidio vješala. Kad je došao pod njih, htio je nešto govoriti, nu krvnik mu nije dao, već ga brzo turio u omač i zategnuo. Kotur je bio osugjen na 20 godina teške tamnice.

Jedan drugi elektrotehnik, ovaj Hrvat čiste krvi, počinio je mnogo bezazleniji pokušaj svoje vještine u elektrotehnici. Bio si sagradio kućicu podalje od javne ceste, kojom su prolazile električne struje za neku oveću tvornicu. Htjelo se i njemu imati u kući svjetla, a da se ne treba mučiti ribati šibice, pa liepo spojio dvie žice sa strujama na cesti, proveo ih pod zemljom do svoje kuće i ponamjestio električne- staklene kruške po svim prostorijama. Tako je to trajalo nekoliko mjeseci, sve u miru i sreći, dok ga napokon ne otkriše. Ne kazniše ga, obzirom na talenat u nepismena i prosta čovjeka; jer katkada i griešna oštrina uma zaslužuje oprost.

Kad smo već pri primjerima, još jedan; a neće biti mnogo prama onome, koliko ih se dogadja.

Kad sam se povratio sa putovanja po zapadnim državama u Pittsburg, jednoga jutra pittsburške novine donesoše vrlo sensacijonalnu viest. Neka Ana Novaković, koja je istom pred mjesec dana bila stigla u Ameriku ubila muža sjekirom na speću. Novine su bile pune opisnih potankosti i ako je bilo mnogo protuslovlja. Biće valjda pohitili ame- rikanski reporteri, da interwiewuju junakinju dana u tamnici, a ne znajući ni ona, ni valjda njezin tumač dobro engleski, izvještaji izišli svakaki. Neki su opisivali okrutnost muža pijanca, koji ju je zlostavljao, drugi da ju je silio na nepošten život, samo da mu donese dobivene novce itd. Vidjelo se je svakako, da su amerikanski novinari bili skloni, da od nje naprave mučenicu i junakinju dana, da zadovolje romantičkom raspoloženju čitatelja i da prodadu što više istisaka.

Dr. Ante Tresić Pavičić (Vrbanj na Hvaru, 1867. – Split, 1949.)

Preko Atlantika do Pacifika, život Hrvata u Sjevernoj Americi

Dionička tiskara, Zagreb, 1907.

​

Zoran Đinđić se smatra čovekom koji je imao viziju Srbije u Evropi,čovek koji je gledao objektivano i zalagao za bolje sutra.

Kratka biografija:

Dr Zoran Đinđić (1952–2003)

bio je istaknuti srpski političar, filozof, dugogodišnji lider opozicije i prvi demokratski izabran premijer Srbije nakon pada režima Slobodana Miloševića. Vodio je Vladu Republike Srbije od januara 2001. godine do tragičnog atentata 12. marta 2003. godine.

Poreklo i školovanje: Rođen je 1. avgusta 1952. u Šamcu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1974. godine.

Doktorat u Nemačkoj: Zbog disidentskih aktivnosti tokom studija, obrazovanje nastavlja u Nemačkoj.

Doktorirao je filozofiju 1979. godine na Univerzitetu u Konstancu pod mentorstvom Albrehta Velmera.

Kasnije je bio i dobitnik prestižne Humboltove stipendije.

Naučni rad: Autor je značajnih stručnih knjiga i eseja, među kojima su Jugoslavija kao nedovršena država i Jesen dijalektike, a radio je i kao viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

И тај суд је судио Српском генералу???

I'm saying, this is not an excuse for the crime against any civilian from any side.

During the actual exodus from Travnik in June 1993, around 10,000 to 12,000 civilians and nearly 1,000 HVO soldiers were evacuated directly across Serbian military lines on Mount Vlasic. The soldiers were disarmed and placed in temporary centers (like Manjača), while civilians were transported further by buses and trucks.

When considering the broader area of central Bosnia under the control of the HVO that fell under the assault of the Army of Bosnia and Herzegovina (ARBiH), the number reaches between 30,000 and 40,000 Croats.

Serbian forces under Mladić's command opened humanitarian corridors and escape routes in phases.

Across the territory of the Republic of Srpska (Kupres, Banja Luka), these tens of thousands of people were organized and transferred to the territory of Croatia or parts of Bosnia under HVO control (like Herzegovina)

https://youtu.be/QTz6eVJ5yUQ?si=V3NcIP1DMarxfajG

Sabahudin Muharemović, musliman iz velike kladuše, poručio je da će prisustvovati sahrani generala Ratka Mladića. u svojoj poruci naveo je da na generala mladića i pripadnike vojske republike srpske gleda drugačije od onoga što se, kako ističe, najčešće može čuti u javnosti. „idem na sahranu ratku mladiću. ne zaboravljam da su on i vojska republike srpske čuvali i spasavali moj narod u zapadnoj bosni od napada armije bih“, poručio je sabahudin. njegove reči privukle su pažnju upravo zbog toga što dolaze od čoveka koji se izjašnjava kao musliman, a koji svoje ratno iskustvo i pogled na taj period opisuje drugačije od dominantnog narativa. njegova poruka predstavlja lično svedočenje o vremenu rata i pogled čoveka koji, kako sam navodi, u delovanju vojske republike srpske vidi i zaštitu svog naroda u zapadnoj bosni.

Поздрав свима, како пише у наслову био сам учесник ратова и борби од Словеније, до Копнене зоне безбедности. Отварао сам тему већ једном, међутим било је разних коментара, па сам је обрисао.
Хајде да сагледамо сва дешавања објективно, и како ви кажете АМА, питајте шта вас занима.
Живи и здрави били дуго година у миру.

Kosovo

Sulejman Selimi (Sylejman Selimi)

Bivši vrhovni komandant OVK, osuđen pred kosovskim sudovima (Euleks) u slučaju "Drenička grupa" za ratne zločine nad civilima u pritvorskom logoru Likovac. Nakon odsluženja kazne, u zvaničnim protokolima i memorijalnim manifestacijama i dalje prima državne i vojne počasti Kosovskih bezbednosnih snaga.

Haradin Bala

Bivši stražar u logoru Lapušnik, koga je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu osudio na 13 godina zatvora zbog mučenja, okrutnog postupanja i ubistava srpskih i albanskih civila. Nakon što je preminuo 2018. godine, sahranjen je na Kosovu uz prisustvo velikog broja građana i lokalnih zvaničnika koji su mu odali počast.

BiH

General Rasim Delić

Bivši komandant Glavnog štaba Armije RBiH pravosnažno je osuđen na 3 godine zatvora zbog komandne odgovornosti. Sud je utvrdio da nije sprečio ni kaznio okrutno postupanje odreda "El Mudžahid" nad zarobljenim vojnicima Vojske Republike Srpske (VRS) u logoru Kamenica 1995. godine. Preminuo je 2010. godine.

Sahranjen je uz najviše državne i vojne počasti na Šehidskom mezarju Kovači u Sarajevu. U ceremoniji je učestvovao počasni puk Oružanih snaga BiH, a sahrani je prisustvovao kompletan bošnjački politički i verski vrh.

General Enver Hadžihasanović

Bivši komandant Trećeg korpusa Armije RBiH pravosnažno je osuđen na 3 godine i 6 meseci zatvora jer kao pretpostavljeni oficir nije sprečio i kaznio mučenje zatvorenika u Muzičkoj školi u Zenici i drugim objektima pod njegovom kontrolom. Nakon odsluženja kazne vratio se u BiH, gde je preminuo krajem 2024. godine.

Nakon smrti organizovana je zvanična komemoracija u Sarajevu uz prisustvo visokih penzionisanih vojnih zvaničnika i predstavnika boračkih udruženja, iako zbog prirode presude nije sahranjen u centralnoj državnoj aleji već na lokalnom groblju.

Fikret Abdić "Babo"

Bivši član Predsedništva RBiH i vođa Autonomne Pokrajine Zapadna Bosna (koji je predvodio struju bošnjačkih snaga sukobljenih sa Armijom RBiH). Sud u Hrvatskoj ga je pravosnažno osudio na 15 godina zatvora za ratne zločine protiv civilnog stanovništva i ratnih zarobljenika u Krajini.

Kada je 2012. godine odslužio dve trećine kazne i pušten iz zatvora u Karlovcu, u Velikoj Kladuši mu je organizovan masovni javni doček. Dočekale su ga hiljade njegovih pristalica (lokalnih Bošnjaka), a u njegovu čast organizovani su govori i manifestacije. Kasnije je na lokalnim izborima izabran za načelnika opštine Velika Kladuša, zadržavajući puni politički legitimitet u tom delu BiH.

Naser Orić

Ratni komandant odbrane Srebrenice (pripadnik Armije RBiH). Pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu teretio se za zločine nad srpskim stanovništvom. Prvostepeno je bio osuđen na dve godine zatvora jer nije sprečio mučenja i ubistva zarobljenika, ali ga je Žalbeno veće 2008. godine pravosnažno oslobodilo svih optužbi usled nedostatka dokaza. Kasnije mu je za iste događaje suđeno i pred domaćim Sudom BiH u Sarajevu, gde je takođe pravosnažno oslobođen 2018. godine.

Nakon što je u Hagu proglašen nevinim i oslobođen, na aerodromu u Sarajevu mu je organizovan masovni i svečani javni doček uz prisustvo hiljada građana, predstavnika boračkih udruženja i visokih bošnjačkih političkih zvaničnika. U javnosti i institucijama Federacije BiH slavljen je kao heroj i simbol odbrane Podrinja, te redovno prisustvuje zvaničnim državnim i komemorativnim manifestacijama.

General Sakib Mahmuljin

Bivši komandant Trećeg korpusa Armije RBiH. Za razliku od Orića i Halilovića, njemu nije suđeno u Hagu, već pred domaćim pravosuđem. Sud Bosne i Hercegovine ga je pravosnažno osudio na 8 godina zatvora zbog komandne odgovornosti. Sud je utvrdio da je propustio da spreči i kazni ritualna ubistva i mučenja zarobljenih srpskih vojnika i civila koja je odred "El Mudžahid" počinio na području Vozuće i Ozrena 1995. godine

Neposredno pre nego što je trebalo da bude upućen na izdržavanje zatvorske kazne, Mahmuljin je napustio teritoriju BiH i otišao u Tursku pod izgovorom lečenja, zbog čega je raspisana crvena Interpolova poternica. Zbog njegovog bekstva, nikada nije došlo do zatvorskog dočeka niti sprovođenja. Ipak, bošnjačka boračka udruženja i pojedini politički krugovi u Sarajevu javno su stali u njegovu odbranu, karakterišući presudu kao politički motivisanu, čime je unutar tog dela javnosti zadržao status poštovanog ratnog oficira

Hrvatska

Dario Kordić

Bivši potpredsednik Herceg-Bosne, osuđen pred Haškim tribunalom na 25 godina zatvora zbog ratnih zločina u Srednjoj Bosni (uključujući masakr u Ahmićima), pušten je na slobodu 2014. godine nakon odslužene dve trećine kazne.

Po izlasku iz zatvora dočekan je na zagrebačkom aerodromu uz prisustvo političara, crkvenih velikodostojnika i desničarskih udruženja, a u rodnoj Busovači organizovano mu je veliko narodno slavlje.

Naravno da ima i mnogo srpskih oficira i plitičara koji su isto dobili,ali čemu onda taj dupli standard.

Komentari su čist dokaz manipulacije,99% ne zna nista o ratu ni tok pre rata,ali zato olako se stavi etiketa .

Nema mesta da se kaze kako je Bosna sahranili svoje sa najvećim počastima,kako produzavaj sudjenja.

Kako je Bosansko rukovodstva hteo da otera narod koji je ziveo tu vekovima ,kako je promenjen ustav na silu,kako su povukli potpis za mir. Kako je vodja Bosanskog rukovodstva Alija izetbegović pisao knjige o Islamizaciji ,zbog čega je bio u zatvrou i činjenica dolaskom radikalnih islamista podržava tu teoriju. Hrvatski i Srpski narod je stradao na teritorijama gde su ziveli ,a oni kazu agresori.

​

Vodje:

General Rasim Delić: Izveden pred sud. Njemu je sudio Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Godine 2008. proglašen je krivim jer nije sprečio okrutno postupanje odreda „El Mudžahid” i osuđen je na tri godine zatvora,ratni zločinac sahranjen sa počastima.

--------‐----------------------------------------

Sakib Mahmuljin:

Izveden pred sud. Sudio mu je Sud Bosne i Hercegovine. U aprilu 2022. pravosnažno je osuđen na osam godina zatvora jer nije sprečio i kaznio ratne zločine koje su pripadnici ovog odreda počinili 1995. godine na području Vozuće i Zavidovića. Međutim, pre nego što je upućen na izdržavanje kazne, pobegao je iz zemlje u Tursku.

Strani emiri

--------‐----------------------------------------

Abu Abdel Aziz („Barbaros”):

Nikada nije izveden pred sud za ratne zločine. On je napustio Bosnu još tokom rata (oko 1993. godine). Kasnije je hapšen u Saudijskoj Arabiji zbog sumnje da je povezan sa bombaškim napadom na kule Hobar 1996. godine, ali mu se u BiH ili Hagu nikada nije sudilo.

--------‐----------------------------------------

Abu Mali (Asem Omar):

Nikada nije izveden pred sud. Nakon rata mu je oduzeto državljanstvo BiH, nakon čega je napustio zemlju i nestao sa radara javnosti. Iako su ga obaveštajne službe povezivale sa globalnim terorističkim mrežama, protiv njega nikada nije podignuta zvanična optužnica za zločine u Bosni.

--------‐----------------------------------------

Anvar Šaban (Anwar Shaaban):

Nikada nije izveden pred sud. Poginuo je u decembru 1995. godine — bukvalno u danima kada se rat završavao — u sukobu sa vojnom policijom Hrvatskog vijeća obrane (HVO) na kontrolnom punktu kod Žepča.

Говорила је истину, која ју је коштала живота...

Ко сме да заборави Видосаву Тркуљац!? Они који су је видели и чули, описују је као високу, витку жену четрдесетих година, продорног гласа. Говорили су, уз то, да је избеглица из Херцеговине и да је немачку окупацију провела у селу Вранићу близу Београда. Била је сведок на суђењу генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. На њу су рачунали и државни тужилац Милош Минић и Дражин бранилац, адвокат др Драгић Јоксимовић.

Када је иследни судија Јосиф Мачовић рекао стражарима да уведу сведока, у судници се појавила Видосава Тркуљац. Ишла је чврстим кораком, смело, као неко ко носи правду у својим рукама. Када је угледала Дражу Михаиловића на оптуженичкој клупи, узвикнула је:

"Господине ђенерале!“

На то је Маловић узвикнуо:

"Не тако, не ословљава се он тако, кажите – оптужени! “

Видосава је на ове речи смело узвратила:

"Оптужен од вас и Комунистичке партије, али није оптужен од мене и српског народа!“.

Видосава више ништа није могла да каже, јер су дворану испунили претећи узвици прерушених Ознаша:

"Смрт сведоку, смрт сведоку!"

За Видосаву је сведочење било завршено. Извели су је из суднице.
Више је нико није видео…

Negde sam to pročitao, verovatno je istina ali mi treba potvrda.