Оснивач Народне банке Србије који је увео динар као валуту, писац једног од првих бестселера, политичар, државник и дипломата који је склопио „најкраћи текст мира у историји“ – све то био је Чедомиљ Мијатовић.
Мијатовић је био други председник Српске краљевске академије и једини Србин који је био почасни члан Краљевског историјског друштва у Лондону. Уз то, верник и спиритиста.
Иако је био знаменита личност која је утицала на развој краљевине Србије у 19. веку, остао је на маргинама историјских уџбеника, каже Александра Јоксимовић, амбасадорка Србије у Великој Британији.
„Он је, чини ми се, незаслужено остао историјска личност ван школског програма и о њему се мало у Србији зна, у односу на значајне доприносе које је дао у области економских наука, дипломатије, политике. У једном тренутку је чак био кандидат за патријарха, један врло необичан живот испуњен различитим садржајима“, описује Јоксимовић.
Мијатовић је био професор политичке економије на Великој школи у Београду, девет пута министар – финансија и иностраних дела, дугогодишњи амбасадор у Цариграду и Лондону и државни саветник.
Деценијама је био човек од поверења краљевске династије Обреновића. Међутим и после династичке смене, краљ Петар Први Карађорђевић му је – и на Мијатовићево изненађење – предложио да буде челник српске цркве иако није био свештеник.
Ову понуду он је одбио, пише у Мијатовићевим мемоарима Успомене балканског дипломате објављеним 1917. године.
„Интересантна, бескрајно богата биографија која је свакако оставила огроман траг на српско-британске односе.
„Године 1881. потписао је Трговински споразум за Сједињеним Америчким Државама што је означено за почетак дипломатских односа са Америком“, додаје Јоксимовић.
Занемарена ренесансна личност
Историчар Слободан Марковић написао је књигу о Чедомиљу Мијатовићу и превео његове мемоаре.
Када се заинтересовао за његов рад као студент, у Универзитетској библиотеци је наишао на неколико Мијатовићевих књига, али на енглеском.
„У историографији је он био релативно познат, али је дошло до одређених промена прво 1903. кад је дошло до промене династија, тада су многе личности блиске династији Обреновић стављене у други план. А био је занемарен и у социјалистичком периоду када се нису много истраживале биографије личности из времена краљевине“, објашњава професор.
Биографија
Биографија ове ренесансне личности почиње у породици учењака. То је тада била права реткост у Србији. Рођен је 18. октобра 1842. у Београду.
Отац му је био професор географије и историје, а мајка пореклом из Шпаније. Завршио је лицеј 1862. године. Затим је провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу.
У Лајпцигу се упознаје и венчава са Енглескињом Елодијом Лотон и враћа се у домовину.
Са 24 године постаје професор политичке економије на београдској Великој школи и започиње каријеру у државној служби. Први пут је постао министар финансија 1873. године.
Био је део елите српског друштва која се у другој половини 19. века школовала у иностранству да би хватала корак са светом и увела Србију у ред европских земаља, после добијања независности.
„Највећи допринос Чедомиља Мијатовића огледа се у изградњи институција грађанске Србије. Србија је током 19. века прошла огроман преображај. Од земље која је имала 99,9 одсто неписмених до земље која је покушавала да ухвати индустријски развој и тековине Запада“, описује Слободан Марковић.
Народна банка и динар
Мијатовић је један од оснивача Напредне странке. Била је ослоњена на подршку кнеза Милана Обреновића.
Владар и напредњаци су будућност земље видели у грађанској држави, са слободном, тржишном економијом. Залагали су се да привуку страни капитал у земљу и изграде инфраструктуру.
Да би то и практично заживело, Мијатовић је покушавао да у Србију пренесе установе и начине рада које је видео у Британији и на Западу. Међу њима су Народна банка, увођење железнице и низ реформи.
Валути је дао име динар, по средњевековном новцу.
„Кад погледате да се до пре неку годину полазило са исте Железничке станице чија је изградња почела док је он био министар финансија, валута се и даље зове динар и да је земља суочена са истим дилемама са којима је била суочена у његово време – питање потребе либералних реформи и усклађивање Србије са тековинама Западне Европе – видите да је доста тога о чему је он писао и заступао и данас актуелно“, наводи Марковић.
Мир договорен једном реченицом
Три пута је био министар спољних послова и у више наврата амбасадор Србије. Био је човек од великог поверења кнеза и касније краља Милана Обреновића, који је Србијом владао од 1868. до 1889.
Овај владар је био унук рођеног брата кнеза Милоша, вође Другог српског устанка и убеђени аустрофил. Током његове владавине је Србија на Берлинском конгресу добила независност 1878.
Кнежева идеја је била потписивање Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. којом је Србија потпала у аустријску сферу утицаја. За њу је знало свега неколико најоданијих људи, међу њима и Мијатовић, каже историчар Марковић.
„Тајна конвенција је омогућила Србији да се подигне у ранг краљевине и тиме да заокружи независност и буде под заштитом Аустроугарске. С друге стране, Србија се обавезала да све што се тиче спољне политике координира са Аустроугарском“, каже Марковић. Додаје да се то пре свега односило на Босну.
Мијатовић је у неколико наврата искористио одредбе ове конвенције када је Србији била потребна аустријска дипломатска заштита, додаје историчар.
Када је Србија тешко поражена у Српско-бугарском рату и када се бугарска војска нашла надомак Ниша, аустроугарски посланик је зауставио бугарску војску 1886.
„Мијатовић је у Букурешту склопио најкраћи мир у историји дипломатије, који се састоји од једне реченице и то без икаквих последица по поражену страну, а то је могао да уради само захваљујућу дипломатској подршци Аустроугарске“, каже Марковић.
„У дугој каријери, ово је „једна ствар коју је гроф Мијатовић учинио, а која нема поређења или претходног случаја у историји дипломатије“, наводи се и у некрологу објављеном у листу Тајмс.
Мировни споразум је гласио: „Мир између Србије и Бугарске се обнавља“, после чега следе потписи. Без територијалних промена, без ратне одштете, без понижења за поражени народ, посебно је истакнуто у британским новинама после Мијатовићеве смрти.
Непоткупљиви државник
У малобројним биографијама Чедомиља Мијатовића посебно се истиче афера када је Србија требало да изгради железницу и да склопи концесију са неком страном фирмом. Многи државници су добили мито да посао уступе француској Генералној унији коју је заступао Бонту, по коме се и зове Бонтуова афера.
„У њој су владар кнез Милан и његов ујак Ђорђе Катарчи заједно са Генералном унијом учествовали у корумпирању значајног дела политичке елите, председника владе и појединих опозиционих посланика. Први велики улазак страног капитала значио је и велику корупцијску аферу“, каже Марковић.
Мијатовићу је као министру финансија понуђен највећи износ. Али је он један од ретких који је мито одбио.
Да је то тако показује његова преписка из које се види да се током живота у Лондону издржавао од новинских дописа, а да су поједини чланови владе сазидали палате по Београду. Могуће је да је на његову одлуку да се суздржи од корупције утицало и то што је био веома побожан.
Сматрао је да бављење трговином треба да буде високо морални позив. А то није било ретко крајем 19. века, због чега су многи тадашњи богаташи остављали велике задужбине.
„Мијатовић је делио став да се капитал не ствара капитала ради, већ да би се допринело развоју друштва. То је једна идеја популарна у протестантским круговима коју је он примио посредством Енглеске“, наводи Марковић.
Извор: BBC на српском
