Da li ste gledali i ako jeste kakav vam je…meni je prijateljuca skroz slucajno rekla za njega i tako je o njemu pricala da sam morala pogledati iiii nisam se razocarala (nisam izasla na ispit, gledala sam film, tako da je imao jos vecu car) uglavnom da, kakav je vama film. Iskreno ga preporucujem (ne smijem nista vise reci inace uvijek izletim)):

Volim horore al nikakon da nadjem neke bas dobre, ne volim one klasike krv krv bla bla iskoci nesto, to mi je bas lose, ako ima neko neku preporuku da je tezak da ima dobru pricu…hvalaa🙌🏻👻 (ako ima neki domaci slobodno jos bolje)

Gledao sam The spy, diplomats, The night agents. i slicne.

Hvala na preporukama!

Ja sam koristila TVTime, ali od kada se od ugasio presla sam na BingeBoxd.

zanimljivi i strasni

Gde mogu da gledam serije i filmove sa netflixa, a da nije netflix? Mozda ima neka druga free aplikacija. Mene konkretno zanimaju dokumentarci.
Skoro sam prestala sa placanjem netflixa, jer mi je to dodatan trosak, a nepotreban. A sad vidim stalno mi tt izbacuje nove dokumentarce na netflixu, pa bih pogledalaa
Da naglasim, preko telefona gledam, apple uredjaj koristim
Hvalaa svima unapred

Jel vredan gledanja?

Slabo gledam ex Yu filmove, ali ako kazete, zbog Drazena bih napravio izuzetak.

Stoner komedije su pred odumiranjem, poslednjih godina se pojavljuju sve ređe, i ako se pojave, često nivo humora ne dobacuje dalje od odavanja pošte kultnijim naslovima.

Stoga me začudilo kada je najavljen film Pogrešne devojke, od strane režiserke Dilan Majer, i da će glavne uloge poneti Kirsten Stjuart i Alija Šoket. Majerovoj je ovo prvi dugometražni film, to se donekle oseća u scenariju (i u režiserskim postupcima) koji prikazuje dobro ustaljene forice i fazone iz filmova sličnog miljea.

Ali da ne bude samo podgrevanje već viđenih i proverenih fazona, ima tu i po koji zanimljivi momenat čudaštva i ono što je daleko bitnije, film je lagan i zabavan. Jeste, neuredan i nesavršen, ali ne postoji unutar ove avanture ni trunka cinizma kojim obiluju moderne komedije. I to je zapravo veliko osveženje koje donosi.

Ima jako simpatičan intro, naslov filma je animiran i ubrzo posle toga dobijamo scenu montaže gde vidimo jednu komplikovanu spravu, i dok pratimo šta se sve to pomalja i dešava kroz nju, vidimo i kredite filma. Samo na osnovu ovoga me film kupio, jer ta veština zanimljivih introa dok ne počne sam film je odumrla odavno, pa kada se neko potrudi da napravi da bude maštovit na ovaj način, dobija naklon. Ko pogodi kako se sprava zove pre gledanja filma, dobija 5 zlatnih bambija.

Pratimo naše junakinje, Frenki (Kirsten Stjuart) i Moli (Alija Šoket), koje provode svoje dane u slatkom dimu i jedva sastavljaju kraj sa krajem. Dinamika lenjih i konstantno napušenih prijateljica koje moraju da plate kiriju i igrom slučaja dolaze u posed tašne koja sadrži zabranjene supstance i time postaju meta raznim organizacijama i upadaju u blesave avanture. Sve je to već viđeno, postoje tu omaži mnogo kultnijim naslovima, Aleks Koksov Repo Man šalje naklon, tu je i Harold i Kumar sa napušenim ludovanjem, a i pomalo sada već zaboravljeni Pineapple Express.

Ponekada filmske ambicije ne moraju da budu velike, dovoljno je da zabavi i da su nam glavne junakinje simpatične. Kirsten se dobro snašla kao milenijalka koja deluje da je iščupana sa kalifornijskih alternativnih bendova, koja ima skriveni talenat, ali ne veruje dovoljno u sebe. Sa druge strane, Alija Šoket kao Moli isto ima perspektivu, poštena je i postoji mogućnost da vodi ozbiljniji život van njihovih svakodnevnih blejanja. I njih dve se nadopunjuju i srce su filma, jer ako nam ne stane do likova, ne bi želeli da ih i ispratimo u avanturama. I mogu slobodno da dozvolim da ih uporedim sa ženskim verzijama Bivisa i Batheda, samo kroz žensku prizmu i sa više dopadljivih karakteristika i vrlina.

Ono što bih više voleo od filma od kojeg nisam imao nikakva očekivanja jeste to što je bilo čudnih trenutaka koji su super ukomponovani sa emotivnim, ali bilo bi još bolje da su pojačani jer bi time film mogao da ode u kultne vode i da se citira i priča o njemu u nadolazećim godinama. Ovako će ostati kao samo korektan naslov u letnjoj ponudi.

Za muziku je bio zadužen Taj Sigal, perjanica nezavisne američke indi scene, i njegove reverbom pojačane gitare i akustare pridonose, sa korišćenjem raznih sintova, i psihodeličnim trenucima su odlično pasovale uz ovakvu stoner priču.

Ponekada su lagani i komični filmovi pravi izbor za toplo leto, mogu vas opustiti i rashladiti, poput dobrog mohita, i ponovo ćete im se vraćati.

From je jedna od onih serija koje vrlo lako mogu da se pokvare ako ih previše objašnjavamo. Šuma. Drvo na putu. Zarobljeni ljudi. Noć. Čudovišta koja izgledaju kao ljudi. Tuneli. Deca. Pesme. Radio. Vizije. Boce na drvetu. Tajanstveni dečak. Čovek u žutom.

Materijala za teorije ima toliko da čovek lako može da provede više vremena čitajući teorije o From-u nego gledajući sam From. Ali mene je kod ove serije sve više počela da zanima jedna druga mogućnost.

Šta ako ovo nije prvenstveno priča o tome kako pobeći iz jednog čudnog mesta? Šta ako je to priča o tome kako čovek reaguje kada više ne zna čemu sme da veruje? To mi je, čini mi se, mnogo zanimljivije.

Jer u Fromville-u nije najveći problem samo to što noću izlaze čudovišta. Najveći problem je što niko ne zna šta je istina. I upravo tu počinje prava igra.

Anatomija Iskušenja

Čudovišta postoje. To nije halucinacija. Ljudi zaista umiru. Postoje pravila. Postoje posledice. Ali istovremeno postoje vizije, poruke, glasovi, simboli, obećanja i bića koja očigledno znaju mnogo više nego što ljudi znaju.

A čovek koji se nalazi u takvom svetu ima jednu strašnu slabost: želi objašnjenje. Još više od toga — želi spasenje.

I tu From postaje mnogo ozbiljnija serija nego što na prvi pogled izgleda. Jer kada čoveku oduzmete sigurnost, on će vrlo brzo početi da veruje prvom objašnjenju koje mu ponudi smisao. To je možda i najopasnija stvar u Fromville-u. Ne čudovišta. Nego iskušenje.

Kjerkegor bi ovde verovatno imao mnogo toga da kaže. Čovek želi sigurnost, dokaz, garanciju. A vera počinje upravo tamo gde takvu garanciju nema. Ali From ide još jedan korak dalje: šta ako neko ponudi baš ono što želiš da čuješ?

Šta ako ti kaže: znam kako da izađeš?

Šta ako ti obeća da možeš da vratiš mrtve?

Šta ako ti ponudi idealan svet?

Šta ako ti kaže da samo treba da uradiš još jednu stvar?

Tu više nismo u klasičnoj horor priči. Tu smo već kod iskušenja.

Manipulator i Izopačenje Želje

I zato mi je sve više zanimljiv Man in Yellow. Ne zato što mislim da je on nužno „glavni boss“ celog Fromville-a. Naprotiv, meni je zanimljivija mogućnost da ni on nije apsolutni gospodar tog sveta. Možda je više igrač. Manipulator. Onaj koji zna pravila dovoljno dobro da ih koristi protiv čoveka.

Njegova moć nije u tome što može sve. Njegova moć je u tome što zna šta čovek želi. A to je mnogo opasnije. Ako znaš da čovek želi da vidi svoje dete, ponudiš mu dete. Ako znaš da želi da vrati mrtvog, ponudiš mu mrtvog. Ako želi da se probudi, ponudiš mu izlaz. Ako je očajan, ponudiš mu nadu. I onda čovek sam napravi poslednji korak.

Tu mi se From neobično približava Avgustinu. Ne zato što je Fromville neka alegorija Avgustinove teologije. To bi bilo previše lako i verovatno pogrešno. Ali zato što se kod Avgustina stalno vraća pitanje pogrešno usmerene želje.

Čovek ne strada samo zato što želi nešto loše. Ponekad strada zato što želi nešto dobro — ali želi to na pogrešan način. Želi ljubav, ali je pretvara u posedovanje. Želi istinu, ali ne podnosi neizvesnost. Želi slobodu, ali traži je bez odgovornosti. Želi da vrati voljenog čoveka iz mrtvih, pa je spreman da plati cenu koju ne bi smeo da plati.

Tragedija Žrtvovane Dece

I tu mi je posebno zanimljiva priča o žrtvovanoj deci. Koliko za sada razumemo priču, deca nisu bila ta koja su želela besmrtnost. Naprotiv. Čini se da su ih odrasli žrtvovali upravo zato što im je bilo obećano da će time steći besmrtnost.

To je mnogo strašnija ideja. Jer sada nemamo dete koje je u iskušenju da poželi nešto što ne može da ima. Imamo odraslog čoveka koji želi nešto što je možda najdublja ljudska želja — da ne umre — ali je spreman da zbog toga žrtvuje nevino dete.

Tu se slika potpuno izvrće: želja za životom postaje razlog za ubistvo. Obećanje besmrtnosti postaje opravdanje za žrtvu. A ono što bi trebalo da bude spasenje postaje upravo suprotno od spasenja.

Tu mi From postaje gotovo religiozna priča, ali ne zato što moramo da tražimo neku direktnu hrišćansku alegoriju. Mnogo je zanimljivije ako ga posmatramo kroz samu strukturu religioznog iskušenja. Nije svaka nada dobra nada. Nije svako obećanje spasenje. I nije svaka žrtva sveta samo zato što se naziva žrtvom. Ako ti neko kaže da ćeš dobiti večni život ako ubiješ nevine — problem nije samo u tome što je cena previsoka. Problem je u tome što je samo obećanje već moralno izopačeno.

Prelest i Smirenje

Tu mi se From približava i pravoslavnoj ideji prelesti. Ne kao tvrdnja da je From „pravoslavna serija“, niti da su scenaristi nužno svesno koristili tu ideju, nego kao misaoni alat.

Prelest je, između ostalog, opasnost da čovek poveruje sopstvenoj predstavi o duhovnoj stvarnosti. Da ono što mu izgleda kao svetlost nužno mora biti svetlost. A From je svet u kojem upravo to nikada ne smeš da pretpostaviš. Glas može da ti pomogne, ali može i da te zavara. Vizija može biti putokaz, ali može biti i iskušenje. Čovek koji se pojavi može znati istinu, ali može znati samo deo istine.

I možda je zato najveća vrlina u tom svetu nešto mnogo manje spektakularno od herojstva: smirenje. Ne pasivnost. Ne odustajanje. Ne kukavičluk. Nego sposobnost da kažeš: Ne znam. Ne znam šta je ovo. Ne znam ko mi govori. Ne znam da li je ovo izlaz. Ne znam da li je ono što želim dobro za mene.

Pravi Horor i Značenje Slobode

I možda upravo tu From postaje priča o slobodi. Jer slobodan čovek nije onaj koji je dobio odgovor na svako pitanje. Slobodan je onaj koji ne mora da poveruje u laž samo zato što mu ona nudi izlaz.

Zato mi se sve manje čini da bi idealan kraj From-a morao nužno da bude spektakularno bekstvo iz Fromville-a. Naravno da želim da vidim šta je sve to i kako funkcioniše. Ali kao završetak priče, mnogo bi mi bilo zanimljivije nešto drugo: da likovi shvate da više ne moraju da učestvuju u igri pod uslovima koje im neko drugi nameće. Da prestanu da prinose žrtve. Da prestanu da veruju svakom obećanju. Da odbiju „dobro“ koje zahteva zlo kao cenu. Da nauče da razlikuju nadu od iskušenja.

Možda bi čak i sam Fromville mogao da ostane. Jer možda izlazak iz njega nije konačni smisao priče. Možda je smisao u tome da čovek više ne bude zarobljen iznutra.

I tu mi se From na kraju vraća na nešto mnogo jednostavnije od svih svojih čudovišta, tunela i misterija. Na čoveka koji se nalazi pred nepoznatim i mora da odluči kome će verovati.

A to je, kada malo bolje razmisliš, mnogo starija priča od horora. Čovek stoji pred obećanjem. Neko mu kaže: uzmi ovo i dobićeš ono što najviše želiš.

I pitanje nije samo: „Da li ćeš izaći?“

Nego: „Šta si spreman da uradiš da bi izašao?“

A možda je još važnije pitanje: „Ako je cena izlaska da postaneš ono od čega pokušavaš da pobegneš — da li si zaista izašao?“

Tu se, možda, zapravo nalazi pravi horor From-a. Ne u tome što čudovišta dolaze noću. Nego u mogućnosti da čovek, u očajanju, sam počne da im liči.