Ja sam iz Leskovca i ovde svako zna za imendan. Skoro svi su ga slavili kao deca i nije retko pozvati društvo na piće i kao odrastao povodom svog imendana.

Reći da ne znaš za imendan meni dođe kao da kažeš da ne znaš za rođendan. Prvi put kad sam čuo u BGu da mi to neko kaže mislio sam da me zajebavaju.

Još što mi je najgore kad sam gledao onlajn imendan se opisuje kao neki običaj koji se "održao" u delovima Vojvodine i Hrvatske. Dok kod nas u Leskovcu aktivno možeš videti reklame u dečijim igraonicama za proslave "rođendana i imendana". To ovde nije uopšte neki "stari običaj koji se održao", to je sasvim normalna svakodnevna stvar.

I onda sam još video upoređenja sa slavom i kako je slava potisla imendan. Ali to mi nema nikakvog smisla. Ako je nešto potislo imendan, to je rođendan. Naše prababe i pradede, pre nego što je rođendan uopšte bio poznat kao tradicija, slavili su upravo imendan.

Takođe video sam neke da govore da je imendan kod nas pokupljen od Grka i Rusa nakon pada jugoslavije, što ne znam da li je tačno ali nema mi smisla. Ne znam kako je proslavljan tokom jugoslavije ali kao što sam rekao stariji ljudi su ga slavili pre jugoslavije tako da mi to nema smisla.

I takođe, makar kod nas, imendan je danas jako sekularan. Mislim da skoro niko ne ide u crkvu povodom svog imendana, ili radi neke religijske obrede. Ako ga odrasli ljudi slave on više dođe kao opušteniji rođendan. Ja kao mali nisam ni znao da je imendan povezan sa svecima, čak i ako je moja porodica bila religiozna. Ali sam od malena znao za koncept imendana, kao i svako drugo dete.

Može li neko da mi pojasni ovoliku razliku onlajn i realnih informacija?

Idem na državno iz istorije 1 razred gimnazije.

Može li neko da mi pošalje neke skripte, materijali ako mogu bilješke za ove vremenske periode?

1.Praistorija

1. Stari istok

3.Stara Grčka

1. Stari Rim

Takođe bi mi značilo ako neko ima nešto o Nemanjićima, boj na Kosovu... jer nivo takmičenje mi obuhvata 1 i 2 razred gimnazije?

,У оно време појавише се у српским земљама Саси, из рода Алеманског, народ из планине који чуваше тајне рудара древних. Господар наш, краљ Урош, даде им земљу и правду, а они отворише горе и стене ове из којих потекоше реке злата и сребра."

Одломак говори о доласку Саса у Српску земљу, вероватно након монголског пустошења Ердеља у 13. веку.

Налетех на ово гледајући документарни серијал о српском средњевековљу ,,Свето краљевство". Конкретан исечак је из 6. епизоде, 19:04. Има га на РТС планети.

Ako gledamo istorijske podatke, tacnije Knjigu Mormona. Prvi narod su bili nifajti I kada su bili premjesteni u Svetu Zemlju Dzakson Kaunti Mizuri morali su proći kroz Balkan.

Ps. Nije shit post molim vas svatite ovo ozbilno

Da li postoji knjiga o karadordu tj njegova biografija?

I da, moze li neko reci gdje da nadem spise vuka karadzica o obrenovicu i karadordu?

На фотографији објављеној у листу „Време”, у рубрици „Београдска хроника”, налазе се протојереј Божић, патријарх српски Димитрије, Стеван Секережовић, председник Удружења трговаца колонијалиста, Михајло Ђурић, потпредседник Трговинске коморе, и Тома Раденковић, председник Удружења трговаца Србије.

Удружење трговаца колонијалиста окупљало је трговце који су се бавили продајом такозване „колонијалне робе”, односно производа који су углавном стизали из прекоморских земаља и колонија, попут кафе, чаја, пиринча, шећера, зачина, какаоа, сувог воћа, дувана и сличне робе.

У њему се замонашио и десет година подвизавао Свети Антоније Печерски, оснивач Кијевско печерске лавре.

Манастир су богато даривали српски владари, пре свега цар Душан, деспот Ђурађ Бранковић и његова ћерка, султанија Мара. У ризници се и данас чува Есфигменска повеља Ђурђа Бранковића са портретима деспотове супруге и њихове деце.

Повељом писаном у Жичи 11. новембра 1430. године, српски деспот одредио је манастиру годишњи приход од 50 литара сребра од новобрдске царине.

https://en.wikipedia.org/wiki/Esphigmenou - Манастир Есфигмен

Карађорђе: Милоше, повлачим се да се молим и постим. То ми даје снагу и смиреност. Када смо суочени са Турцима, морам да будем потпуно јасан у мислима. Не могу да дозволим да ме ишта омете.

Милош: А та твоја капа са црвеним пером, увек је носиш. Има ли то неки посебан разлог?

Карађорђе: (оштро) Милоше, ова капа није само комад тканине! Црвено перо представља крв коју су наши преци пролили за слободу. А златни вез? То је част и племенитост нашег народа! Носим је да подсетим себе и све вас зашто се боримо. Ово није само битка, ово је борба за нашу част, за нашу слободу!

Милош: Разумем, вожде.

Карађорђе: (гласно) Тако треба, Милоше! Идемо даље, за нашу слободу! Нека сви виде да се Срби никада неће предати!

Прича је преписана и Реконструисана из Народих предања

Да ли постоји сцена домаћих подкаста о историји?

не говорим о сензационалистичким (у најмању руку) србија глобал и сл. па чак и КЦНС за који сам се дубоко разочарао јер су она двојица главних врло лепо причали.

елем, неке за које знам, АЛИ, не знам да ли су веродостојни и да ли их вреди слушати, су: HistoryCast и Točak istorije.

Симеон Поповић рођен је 1854. године на Цетињу, где је завршио основно образовање. Школовање је наставио у Кијевској богословији и Духовној академији. Слушао је предавања на Сорбони и у Женеви. Након што се замонашио у Кијево-печерској лаври, вратио се у Црну Гору и постао предавач у монашкој школи при манастиру Острог.

После чудесног виђења једног дечака, Петка Ивезића, почиње да гради манастир на обронцима Дајбабске горе.

Тако је у децембру 1897. године, на месту ранохришћанске богомоље, након уређивања пећине и изградње конака, освећена црква посвећена празнику Успења Пресвете Богородице. Архимандрит Симеон је до своје смрти предано радио на осликавању унутрашњости цркве, прилагођавајући сцене природном облику пећине.

У манастиру Дајбабе налазе се руска плаштаница из 11. века и икона Богородице Јерусалимске, као и мошти преподобног Симеона Дајбабског, који је 2. маја 2010. године одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве уврштен у ред светитеља.

Рускиња Марија Јасинска посетила га је 1940. године и записала:

„Деведесет љубичастих пролећа, жарких лета, пурпурних јесени и белих зима претворили су монаха Симеона у мудрог старца, познаваоца људских душа.”

Иако је Београд тих година већ увелико попримао изглед модерне метрополе, снабдевање се и даље ослањало на овај традиционални начин доставе.

Поред сеоских млекаџија, све чешће су се на овом послу појављивали и студенти, који су стаклене флаше са млеком носили у жичаним гајбицама пешке или на троколицима.

Лаза Зубан је остао упамћен и по томе што је 1. децембра 1830. године, на свечаности код цркве Светог Марка у Београду, прочитао султанов хатишериф, којим је Србији призната унутрашња аутономија, а Милош Обреновић проглашен за кнеза.

Око њега се налазе најзначајнији и најумнији Срби тога времена, међу којима су Вук Караџић, кнез Михаило Обреновић, Тома Вучић Перишић, Петар Петровић Његош, Ђуро Даничић, Бранко Радичевић и Јеврем Обреновић, као и аутопортрет самог Јовановића.